"Tebi, draga ženo Izabeto Nisam hteo da te rastužim znajući ljubav koju si za mene imala, i znajući suze koje su spremne da se proliju. Ali sada, budući od tebe daleko, i Bog zna kada i gde ćemo ponovo biti zajedno, pišem ti svojom vlastitom rukom Sve stvari iz Svete Marije na Cetinju, sa kojima smo pobegli od Turaka, hoću da se ove vrate Svetoj Bogorodici, kao njena dobra, i kao što sam se zavetovao kada sam bio na onome mestu, koje ti znaš, ženo moja, gde si mnoge suze prolila. Stvari crkvene, daćeš Njoj, svekolike, bilo od srebra ili od zlata, ili od bakra ili od kositera, ili od svile, ili ikone, ili svetitelje sa sasudama. Po ovome će ljudi moći poznati pravu ljubav koju si imala prema meni, kad vide da mi ti voliš dušu posle smrti. I sve ono to sam napisao, i ono što nisam napisao bilo iz prošlosti ili bi se s vremenom moglo dogoditi, sve ostavljam u vlasti i potvrđujem neka bude u rukma gospođe Izabete, moje žene, a pre svega posle moje smrti čast svoju koju će moći čuvati ako bude htela, sećajući se ljubavi."